„Čovek nije samo ono što radi, već i kako i sa kim radi, šta želi i u šta veruje.“
(Mirjana Petrović)
Naša „mama Mira“ (padobranac, ronilac, planinar, supruga, majka, meteorolog, novinar, službenik, prevodilac, nastavnik, građanin sela Dojkinci…) i njena knjiga „Sunčeva trpeza“ jedna su od najvećih
inspiracija „Naše rajske bašte“. Ova stranica je posvećena biljkama – jednoj od naših zajedničkih ljubavi – čime joj se zahvaljujemo na podršci i na njenom daru koji je nesebično podelila sa nama i svetom.
Biljke se međusobno podstiču i pomažu, a neke pak netrpeljivo odbijaju: kao što zajedno ne rastu, tako se ni u jelu neće trpeti. Osećaj za to treba graditi dugo i pažljivo. Naglasimo prvo da su sveže, tek ubrane biljke i njihovi sokovi najdelotvorniji kao hrana i lek. Nikakvim načinom sušenja, konzervisanja, pakovanja i čuvanja ne može se izbeći razlaganje i raspadanje delatnih sastojaka biljke. No, činjenica da nam je klima takva da vegetacioni period ne traje čitave godine, kao i to da sve više živimo po gradovima gde nam biljke nisu na dohvat ruke, primorava nas da, kada smo u prilici, beremo više i pravimo zalihe. Bilje se može sačuvati za zimu ukuvavanjem, kiseljenjem, previranjem, zamrzavanjem, ali je najjednostavniji, najjeftiniji i,bar kad su čajne biljke u pitanju,najrasprostranjeniji način sušenje. Ipak, da bi trud koji uložimo u branje i sušenje imao smisla i da bi spremljeno bilje očuvalo svoju lekovitost i hranljivost u najvećoj mogućoj meri, mora se poštovati čitav niz pravila:
• Biljke se beru samo na čistim mestima, daleko od puteva, naselja, fabrika i đubrišta.
• Svaka vrsta bilja traži zemljište i položaj koji joj najviše odgovara – zato biljke treba brati na onim mestima gde nam se čine bujnim i zdravim. Ne sme se brati kržljavo, obolelo i nagriženo bilje.
• Biljku koju ste namerili da berete morate dobro da poznajete i sa izvesnošću da razlikujete od sličnog nelekovitog ili čak otrovnog bilja.
• Nikad nemojte obrati sve bilje sa jednoga mesta. Odrecite se najlepših primeraka i ostavite ih za seme, za razmnožavanje. Ponekad pomislite i na nekog drugog koji će možda tu proći i kome je ta biljka isto kao i vama potrebna.
• Bilje se bere samo po lepom, suvom i sunčanom vremenu: ni ujutru dok još ima rose, ni uveče kad sunce zađe. Bilje ubrano posle kiše još je vlažno, nema miris, brzo pocrni, upali se zbog vrenja i buđa. Ali, ako sutradan bude sunca, požurite da ga uberete osveženog i opranog od prašine.
• Materije koje podstiču delatnost i životnost, a koje su nam potrebne, biljka proizvodi i smešta u one svoje delove koji su trenutno delatni, koji upravo igraju najteži deo svoje uloge. Zato treba znati kada se pojedini delovi beru, jer će od vremena branja zavisiti i sadržaj ubranog.
• Pupoljci bora, breze, topole i drugog drveća beru se u rano proleće.
• Cvetovi se beru čim biljka procveta – dok su sveži, mirisni i privlačni. Ne sakuplja se precvetalo,oplođeno, poluuvelo cveće.
• Lišće se bere pre cvetanja biljke.
• Ceo nadzemni deo biljke sakuplja se u vreme pojave cveta. Pri tom se odbacuju donji odrveneli, uveli i natruli delovi.
• Plodovi i semenje se sakupljaju kada su potpuno zreli.
• Kora lekovitog drveća guli se u rano proleće, pre nego što se otvore lisni pupoljci, a može i u jesen, kad lišće opadne. Guli se samo zdrava, glatka i mlada kora sa bočnih grančica čije odsecanje neće škoditi drvetu.
• Korenje se isključivo bere pre ili posle cvetanja – u proleće, a još bolje u jesen. Sakuplja se krupno, razvijeno korenje sa koga treba ukloniti trule i mrtve delove. Vrh korena treba vratiti u zemlju, naročito kod biljaka kao što su beli slez, ren ili lincura. Iz pupoljaka na korenu izrašće nove biljke.
• Biljke je najbolje brati u kotarice, a ne u kese ili vreće u kojima će se do kuće ugnječiti. Različite vrste ne treba mešati. Treba ih odvojeno sušiti i pakovati, a eventualno promešati samo pred upotrebu.
• Sakupljeno bilje treba sušiti pre nego što počne da vene. Prostor za sušenje treba da bude čist, dobro provetren i zaštićen od insekata i miševa. Bilje se suši u tankom sloju na čistoj podlozi.
• Cvetovi, lišće i nadzemni delovi biljaka suše se u hladovini, na promaji, nikada na Suncu. Ukoliko se koristi sušara ili rerna, temperatura nikako ne sme biti viša od 40 stepeni.
• Korenje, podzemna stabla, seme i plodovi mogu se sušiti i na suncu, ali zaštićeni od insekata. Korenje se pre sušenja četkom u hladnoj vodi dobro opere od zemlje, i ako je debelo, razreže po dužini.
• Mogu se sušiti i narezani veći plodovi, kao što su jabuka ili kruška. I ovde kod sušenja u pećnici temperatura ne treba da bude viša od 40 stepeni.
• Dobro osušeno bilje čuva se u čistim kesama od jake ili višestruke hartije. Ukoliko nije preveliko, tek pred kuvanje treba ga usitniti prstima, nožem ili u avanu. I dobro upakovanom bilju škode svetlo, toplota, kiseonik, vlaga, prašina, insekti i miševi. Zato kese treba čuvati u ormanu ili sanduku, na suvom, mračnom i hladovitom mestu, nikako blizu robe sa jakim i dugotrajnim mirisom.
• U domaćoj apoteci otrovno bilje nije poželjno!
• Bilje treba kuvati u neoštećenom emajliranom posuđu, a kad se preliva (bilo hladnom ili vrelom vodom) dobro je za to imati stakleni ili keramički sud.
• Čajevi koji se koriste za olakšavanje tegoba organa za disanje (kao i za podsticanje izlučivanja) mogu se sladiti, i to najbolje medom. Onima koji treba da leče organe za varenje i koji se koriste za ispiranje ne dodaje se zaslađivač.
• Sa čajevima ne treba preterivati. U najvećem broju slučajeva dve do tri šolje na dan je sasvim dovoljno.